Podeljena Srbija (2009)

Kamera: Vladimir Korać

Montaža i režija: Branko Radaković

Džon Voters se u svojim filmovima na satiričan način bavio američkim sistemom vrednosti. Za polaznu tačku obračuna sa mediokritetima i psinom malograđanštinom nije se morao pomeriti od rodnog Baltimora.

Na planu stvaralačke egzekucije okružio se ljudima koji su doživljeni kao izvitoperena varijacija bajke o američkom snu.

Voters ne bi imao problem da započne snimanje filma. Jednostavno bi uzeo kameru i počeo da snima.

Entuzijazam krasi i Radakovićev pristup, u ovom slučaju, filmskoj, a inače, umetnosti, uopšte. "Izađi napolje i snimaj" je početni i u velikom broju slučajeva (Fonda, Vorhol, Godar) najbolji način da se u toku samog rada definišu i realizuju ideje.

Votersov šok-art stil je njegovim filmovima doneo ubrzo epitet kultnih, a kroz vreme, porastom količine novca u igri, sazrevanjem i dubljim radom na scenarijima, i priznanje kritike ali, Voters je stvarao u Americi.

Srpski san je nedefinisan, kao i pitanje vrednosti u društvu gde obrazovane i talentovane osobe moraju da prođu kroz dril obuku od strane budala, koje samim tim što su budale zauzimaju nadređenu poziciju u sistemu.

Dovoljno je upaliti televizor i praćenjem bilo koje naše meksičke televizije videti kako prostitutka koja falšira ima veće šanse za postizanjem slave od bilo koga od vas.

Slučaj Radaković spada u klasičan primer komedije zamene uloga, u ovom slučaju i teza. To što je pomenuti slučaj sve samo ne komičan, tragičan je po naše društvo, nadam se, ne i po autora.

Za razliku od Votersa koji nije živeo u "maloj bari punoj krokodila" i s vremenom bio prepoznat kao jedan od značajnijih autora preporoda američkog filma sedamdesetih, Radakovićeve šanse za to su minimalne u srednjem veku koji se uspešno vratio u Srbiju početkom 21. veka.

Njegovi filmovi su underground u underground-u, lišeni finansijskih sredstava, ali ne i ideje i uspešne realizacije iste.

Ono što ga još bitnije razlikuje od Votersa jeste direktan društveno-angažovan pristup.

Podeljena Srbija je film igrano-dokumentarne strukture. Konkretno, zamislimo kad bi Žilnikovi Rani radovi bili dokumentarac. I dodajmo duh Dečaka iz Junkovca (Zečević). Kuvati na jakoj vatri demokratskih promena...

Problem u percepciji Radakovićevog filma su ne dvojake, nego prirode zmija sa Meduzine glave. I nijedna od tih zmija nema veze sa umetnošću u biti, a Podeljena Srbija ima, možda i više nego što je dozvoljeno.

Radaković je, naime, odličan filmski kritičar čije je polje pisanja najčešće srpska kinematografija. Poput Pola Šredera ili Pitera Bogdanoviča (monografije o Velsu, Hičkoku, Hoksu, knjige o Langu, Fordu), godinama je posvećeno radio na tekstovima o veličinama srpskog filma i o klasicima koji su na rubu opšteg zaborava. Poput najvećih imena francuskog novog talasa, nije se plašio ni da iznese svoje argumentovano mišljenje, složio se neko sa istim ili ne ali put istine, nije poželjan ako neko svoju filmsku estetiku gradi na lažima.

Podeljena Srbija je film koji je jednom prikazan. Da je bar stavljen u bunker, dobio bi odmah bez realne analize epitet kultnog. Inteligencija modernog čoveka izbegava zabranu kao vid borbe i služi se ignorisanjem. Neki novi autori srpske kinematografije su oformili čitavu komiku nalepivši etiketu zabrane sopstvenim filmovima. Na taj način su došli do publike. Radaković ne. Ako njemu kao umetniku čiji film Podeljena Srbija retko ko je video uopšte može to da posluži kao uteha, služi na čast što je žargonski rečeno "imao muda" da napravi iskreni, a lucidni miks na temu srpske svesti.

Ako izuzmemo na stranu "štap i kanap" produkciju, koja na neki način i više usmerava pažnju na ono šta je autor hteo da kaže, Podeljena Srbija osim svojom temom, nailazi na otpor pre svega tretmanom te teme.

Endi Kaufman je imao problem da kao komičar bude jasan širem krugu ljudi, jer nije naglašavao da će da ispriča vic.

Kad Radaković uzme najosetljivije teme i obradi ih tako što će pod mimikrijom komike izneti zreo pogled na dubinu problema srpskog društva, uz sve to praćen iskakanjem političkih aveti iz košmara naše stvarnosti, nalazi se u još težoj poziciji.

Da nije sam sebi vezao ruke ubacivanjem razarajućih klipova iz američkih porno i horor filmova, pank klasika grupe KBO! - "Upotrebi palicu, ljudi su na ulici", uz prizore sa mitinga na kome dominira poruka "Ne damo Mladića, daćemo Tadića", Radaković ne bi oslobodio ideju filma, sumanutost kao igra bez granica.

Na momente postoje padovi u radnji, ali to kad se utisak slegne, postaje samo pucketanje na ploči sa koje dopiru zvuci razarajuće anarhije Radakovićevih pank filmskih početaka.

U pitanju su pojedine scene iz igranog dela koje se mogu shvatiti kao eksperimentalna vežba (podela čoveka i partija šaha), te vic o Mladiću. Zašto to kažem? Jer je ovo kao celina vrlo dobar odgovor na mučno pitanje podele. Odgovor je surovo jasan:"(Vidimo se) u budućnosti (gde) neće biti podela. Svi ćemo biti mrtvi i jednaki".

Autor je svesno izbegao priču o podeljenoj Srbiji kroz trivijalne prikaze sukoba klubova za koje više niko ne navija, nego samo učestvuje u tučama zbog njih. Ignorisao je još jednu "kosku" koju nam društvo servira da se ne bi zapitali "a da li je istina da mi bacate koske jer je gangrena ovladala mesom" - sapunjave podele proistekle iz muško-ženskih odnosa. Takođe, podelu na odžačare i na ljude koji to nisu. Prišao je temi, znači, na pravi način snimivši film koji je konfuzan samo ako neko želi tako da ga doživi. Inače je kvalitetan. Nije snimio Pobedu pod suncem, ali je, iako pripadnik "nebeskog naroda", dovoljno još uvek daleko ispod sunca i može da korača ponosno.

Radaković je ušao u obične ljude. Jer je i sam običan čovek, od krvi, mesa i razuma. Kamera je slušala njihove stavove, zebnje.

Kasnije je sve prebačeno u sobu za montažu gde su se običnim ljudima pridružili i njihovi neobični drugari,"veseli" Gremlini srpske politike. Da se požar ovog filma proširio bile bi veće šanse da se ugasi požar bezumlja kojim smo okruženi jer, vatra se gasi vatrom, a ne "pišanjem u prazno".