režija: Leni Riefenstahl

Čitanje ovog teksta se ne preporučuje trudnicama, maloletnim licima, kao i osobama sa srčanim ili psihičkim smetnjama. Takođe, ni osobama uskih pogleda na život i umetnost.

 O demonu koga dočekaše kao boga
Leni Rifenštal je autorka dva najznačajnija nemačka filma tridesetih godina prošlog veka, uz Langove M 1931. i Testament doktora Mabuzea 1933. Podatak dobija na težini ako se zna da su najuticajnija ostvarenja tog doba stizala iz Nemačke.

Oba filma, i Trijumf volje i Olympia su deo nacističke propagande na čelu sa Hitlerom, a ne Gebelsom (postojao je animozitet između Gebelsa i Rifenštal). Oba filma spadaju u vrh sedme umetnosti zbog inovativnih rešenja u pogledu snimanja (korišćenje više kamera, uglova, slow motion tehnike).

Trijumf volje je bolji i da bismo shvatili u čemu je njegova veličina usporediću ga sa klasikom Oklopnjača Potemkin iz 1925.

Film Leni Rifenštal je školski primer dobrog rada sa kamerom, dok je Ejzenštajnov isto to, samo u pogledu montaže. Za percepciju oba vrhunca propagandnih mašinerija, što nacističke, što komunističke, moramo prići otvorenog uma. Različite ideologije su, same po sebi, dve strane istog novčića zablude.
Staljin je bio zlotvor prema sopstvenom narodu, koliko i Hitler prema drugima. Ne postoji mera za količinu zla kada su im ruke plivale u krvi miliona.

Ono što Trijumf volje čini boljim jeste radnja. Paradoksalno, Oklopnjača Potemkin je film klasične dramske strukture, baziran na revolucionarnim istorijskim dešavanjima. Trijumf volje je dokumentaristički prikaz Šestog kongresa nacističke partije (nacionalno-socijalističke, tačnije - iz ovoga je jasan strah iole inteligentnog čoveka od svake partije koja se busa u grudi nabrekle od nacionalnog ponosa, pogotovo ako je zemlja u ekonomskim problemima kad glad pobedi razum, a fiks ideje postanu lako prihvatljiv morfijum za masu). Nemačka, gubitnik u Prvom svetskom ratu je tražila ponovno ustrojstvo osećaja ponosa, običan čovek - osećaj pripadnosti velikom narodu. I hranu. Hranu po cenu upiranja prstom na bogatog komšiju kao krivca. Na meti su bili Jevreji. Kvalitet Trijumfa volje se ogleda i u jezi, koja izostaje gledajući Oklopnjaču Potemkin. Ejzejštajnov film, čijem prekvalifikovanju iz žanra propagandnog u istorijski možemo "zahvaliti" činjenici da je Sovjetski savez bio na strani sila pobednica u Drugom svetskom ratu, je grandiozno interpretiranje jednog vremena. Oklopnjača Potemkim ima snagu da uznese fanatike. Trijumf volje širi idolopoklonstvo, ali, više od toga, širi mrak. U toj, dualističkoj prirodi ovog filma nalazim veći stepen vrednosti kvalifikovanja.

Leni Rifenštal je bila poznata glumica (izgubila je ulogu u Plavom anđelu 1930, koja je proslavila Marlen Ditrih), bavila se alpinizmom i fotografijom, te i režirala jedan film koji je impresionirao Hitlera, ali i festivalsku publiku širom Evrope. Pored toga, nije podnosila Jevreje. Krajem rata doživela je pedagoški prekor od strane novouspostavljene nemačke vlasti, pa je muku mučila da snimi novi film. Užas...
Nije, verovatno, odvojila pola sata svog života da odgleda Noć i maglu 1955. i prizore kako su pripadnici pokreta, kojeg je veličala, mučili i lišavali života ljude koji prljaju vazduh čistim Arijevcima.

 Ideološka zaslepljenost, ili moć novca, sujete, na stranu, Rifenštal je najbolja žena iza kamere u istoriji filma (Ketrin Bigelou, autorka nekoliko vrhunskih ostvarenja je pre par godina osvojila Oskar za najbolji film sa odom američkim ratovima, i to da ironija bude veća u noći kada su joj glavni protivkandidati bili Tarantinov krvavi obračun sa nacistima i film koji je na ingeniozan način pokušao da ukaže na problem politike rasa - District 9).

Pre par godina su se podigli duhovi oko prošlosti autora antiratnog romana Limeni doboš. Ginter Gras, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, je priznao svoje iskustvo u SS odredima. Svet se okrenuo protiv pisca, bez obzira što je njegovo iskustvo bilo isključivo vojne, ne i mučiteljske prirode. Zaboravljeno je i to da smo svi svesni da je Nabokov pisac koji piše o pedofilu, a ne i sam pedofil. Dvostruki aršini su podigli čitavu izjavu na nivo zanemarivanja stvaralačkog rada, dakle, zaboravljeno je da su reči profesija pisca, a da je njegov lični život odvojiv od toga.

Na neshvatanje drugog tipa naišla je svojevremeno i jedina muzička grupa sa prostora bivše Jugoslavije koja je ostvarila svetski priznatu karijeru. Slovenački Laibach je koncept ukazivanja na zlo svesnom provokacijom. U nepripremljenoj malograđanskoj sredini doživljeni su kao nastavljači nacističkih težnji, što više govori o nedostatku intelekta onih koji ih tako doživljavaju, nego o uspelosti visoko-kreativnog koncepta.

 Leni Rifenštal ne koketira sa idejama propagande i nacizma. Ona jeste propaganda i nacizam. I ovo jeste remek-delo (barem prva polovina filma - zbog kasnijih padova u radnji).
Vagnerova muzika prati šetnju kroz oblake i njihovo razdvajanje ne bi li se ukazao Mesija lično. Hitler, predstavljen prvim kadrovima kao izaslanik boga, izlazi iz aviona dočekan ozarenim licima dece, radnika, čak i životinja. Rifeštal, nesvesno, kroz film slika obrazac svake buduće političke kampanje.
Hitler dostojanstveno prolazi kroz kolone i kolone naroda. Rifenštal koristi kadriranje monumentalnih zgrada ne bi li dočarala veličinu trenutka. Njena Nemačka nije ona iz klasičnih dela Berlin, simfonija velegrada 1927. i Ljudi nedeljom 1930. Njena Nemačka je noć u kojoj je jedino svetlo svetlo svastike, dan prožet nacističkom fascinacijom antičkim kultom tela. Rifenštal prebacuje radnju u kamp gde polunagi mladi Nemci sa osmehom prate borbu dva "petlića".

Za razliku od jasne namere Tomasa Mana da u romanu Smrt u Veneciji predstavi umetnika na umoru nasuprot mladom telu punom života ovde imamo pripremu istih onih žutokljunaca koji će za uspon Rajha mrznuti pred Staljingradom 1943.

Hitler, praćen raskošnom muzikom, stiže i da se našali sa pristalicom, po kući već naučenom scenariju. Svojevremeno je kampanju Borisa Tadića pratila grandiozna muzička tema iz Konana varvarina, Milijusovog filma koji je vešto koketirao sa obrascima zastranjenog ideološkog delovanja. Tadić, u to vreme predstavljan kao prosvećeni ratnik dobio je izbore u sredini koja se sve eksplicitnije može doživeti i stihovima:
Mi ne znamo da smo rođeni
Treba nam pastir da bi bili vođeni.

Izmeštanjem sebe u ulogu filozofa na umoru, a potiranjem uloge subkulture i ulaganja u umetnost i razvoj misli, bivši predsednik je postao paradigma jeftine propagande, doživeo poraz koji ne treba ni shvatiti kao poraz osvešćenog dela naroda jer na pravom buđenju se nije ni radilo.

Trijumf volje je pun prikaza takozvane slet atmosfere. Bio u pitanju državnik tipa Tita, Mao Ce-tunga ili u ovom slučaju Hitlera, bolesno pomeranje mase u ritmu svirača, a sve u čast jednom od, ne bogu, nego čoveku, je anti-hrišćanski, pre svega - anti-ljudski.
Govornici, ceo nacistički "krem" (Gebels, Rajnhart, Hes, Borman, Rozenberg...) se smenjuju. Kao i mnogi političari posle njh brinu se za zdravlje farmera, privrede ("52.000 ljudi je našlo posao u nemačkoj industriji automobila").
Najveći glumac, psihopata zarobljen u svojoj ulozi, izlazi na binu praćen uzvicima:
- Pod tvojim vođstvom Nemačka će biti dom svim Nemcima van nje (ako zanemarimo to da se mislilo na širenje države ove reči možemo doživeti i kao podmuklu ironiju - 1933. je većina viđenijih umetnika jevrejskog porekla napustila zemlju koja se zalagala za "čistu krv").
- Ti si Nemačka! Sieg Heil! Sieg Heil!

Horski pokliči podsećaju na linč, jer je u prirodi čoveka da ima svoj glas, različit od drugih.
Hitler nudi svoju viziju demokratije Nemcima:
- Nije država ta koja komanduje, nego mi komandujemo državom!

Elementi antičke kulture prisutni su i kroz prizore sa smotre.
Mladi pripadnik partije pita okolne:
- Odakle ste, druže?

Nakon raznih odgovora čuje se horska poruka (antička tragedija):
- One People, One Fuhrer, One Reich, One Germany!

Hitler se obraća mladima, u koje niko nikad nije imao, niti će imati poverenja, na najperfidniji način:
- Imam poverenja u vas.

Ista ta deca, zadojena spektaklom oko partije, krvariće po frontovima zbog ostvarenja vizije šačice ljudi na vlasti.
Rifenštal snima ispod zastava, kamere usmerene ka nebu. Nema neba. Prekrile su ga zastave.
Bilo koja da je država, bilo koja da je ideologija u pitanju, sve je samo ofarbana tkanina i naše zakletve u boje uvek donesu boju krvi, a između podignute stisnute pesnice i njenog prislanjanja uz glavu razlika se broji centimetrima, a ne suštinom.

Mrak izbija iz ovog monstruma, smejao se on ili ne, i to nijedan ugao snimanja ne može da sakrije. Neizbežni vatromet za kraj fešte uz iskrice koje padaju po zemlji, kao da najavljuje paljenje vatri po kontinentu i srču iz izloga jevrejskih radnji u još jednoj "velikoj" nacističkoj noći - Kristalnoj 1938.
Kristalno je moglo da bude jasno i ranije, pa i sad.

Trijumf volje je snažan film, a jedini pravi trijumf je trijumf našeg razuma nad Trijumfom volje.
Svaka sličnost sa stvarnim ličnostima i događajima iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, je namerna.

Miloš Živanović