režija: F. W. Murnau
Sahrani jednog od najvećih režisera dvadesetog veka prisustvovalo je šestoro ljudi. Među njima su bile takve glumačke i autorske veličine kao što su Emil Janings (Plavi anđeo '30), Greta Garbo, Robert Flaerti (Nanuk sa severa '22) i Fric Lang. Iako je u svoju filmografiju upisao The Last Laugh '24, Faust '26 i Sunrise '27, Murnau je ostao najpoznatiji po neautorizovanoj adaptaciji Stokerovog Drakule, remek-delu nemačkog ekspresionizma - filmu Nosferatu.
Produkcijska kuća iza koje je stajao okultista Albin Grau, član Bratstva Saturna i Kroulijev saradnik, nije imala dovoljno novca da plati autorska prava piščevoj porodici. To je dovelo do izmene imena junaka. Drakula je postao Orlok. Nakon tužbe koja je usledila uništene su kopije, ali je, srećom, preživela jedna od njih. Grau, producent, je bio inspirisan pričom koju je čuo u ratu. Seljak mu se u Srbiji poverio da mu je otac bio vampir. Oko sebe je okupio ekipu glumaca i scenaristu blisko povezane sa Venegerom (pionir nemačkog ekspresionizma i horora).
Režije se prihvatio Murnau.
Za razliku od kasnijih pristupa temi (osim odlične Hercogove verzije iz 1979.), Drakula je u ovom filmu sveden na usamljenu osobu obolelu od vampirizma i njegova pojava je lišena erotskog.
Murnau je ispratio tok romana upečatljivom igrom svetlosti i senki i facijalnim ekspresijama tipičnim za pravac. Šrek, kome je poverena uloga Orloka, je doslovce najuspešnija vizuelizacija lika Drakule do današnjih dana.
Stokerovo delo se odavno ne tumači kroz žanr horora. Nosferatu je, sa druge strane, daleko od pravog horora usled nedostatka zvuka. U praiskonskoj zajednici čovek je morao izoštriti sva svoja čula ne bi li preživeo. Sluh je bio prvi nagoveštaj opasnosti. Za poslednje - vid, dodir i ukus sebe u tuđim ustima, čovek nije imao vremena. Atmosfera svakodnevne borbe za samoočuvanje nadražila je čula. Tako je i sa hororom. Najuspešniji primeri žanra su oni u kojima je strpljivo građena atmosfera. Pre munje začuje se udar groma. Nekad je taj zvuk samo lažna uzbuna, ali u jednom trenutku stablo hvata plamen. Horor žanr svesno igra na kartu praiskonskog u nama. Umesto udara groma čućemo uznemirujući zvuk, umesto munje sevaće sečivo.
Muzika pisana direktno za Nosferatua nije, takođe, dovoljno uznemirujuća. Lirski pasaži i idila zaljubljenih su adekvatno ispraćeni, ali je napetost prizora u kojima dominira Orlok prigušena. Ipak, neke scene su "nepobedive", poput one u kojoj se kapetan broda, nesvestan laganog izlaska vampira na palubu, vezuje za kormilo, ubeđen da će i njemu kuga doći glave.
Murnau je režirao najkoherentniju verziju poznate priče, iz scene u scenu dokazujući svoje umeće u vođenju radnje. Na opisanoj sahrani bila je gužva. Bile su četiri veličine, kao četiri jahača predstojeće Apokalipse umetnosti. Svaka od njih znala je od kakvog genija se svet oprašta i da postaje teško nastaviti galop.
Miloš Živanović