režija : Alfred Hičkok
Ovaj čovek čak ni običan film katastrofe nije mogao da režira kako treba, to jest katastrofalno!
Šalu na stranu, ali ako je Hič mogao da počne film tako što izlazi iz prodavnice kućnih ljubimaca sa pudlicama, mogu i ja da se našalim. Eto, opet provociram.
Angažovanjem Tipi Hedren (lepa majka Melani Grifit) za jednu od svojih blondina (Grejs Keli, Doris Dej, Iv Meri Sejnt, Kim Novak, Dženet Li) Hičkok je isprovocirao niske nagone u sebi i za vreme snimanja filma Marni '64, a i posle toga, napravio košmar od života glavnoj glumici. Nije nerazumljivo što je u celoj priči falilo razuma. Tipi je, uz Kim Novak i Ingrid Bergman, najlepša žena sa kojom je Hičkok radio, a 1963/64. je bio matori jarac čiji je ego bio napumpan svim tim starletama, pa se i crevo za dovod kiseonika u mozak negde usput otkačilo. Za razliku od Marni, Ptice nisu bile pod uticajem infekcije erekcije i poslednji su autorov erektivni film.
Tipi Hedren glumi razmaženu bogatašicu Melani Danijels koja u prodavnici kućnih ljubimaca odlučuje da odglumi prodavačicu i našali se sa pridošlom mušterijom. Kako biva sama predmet šale, odlučuje da uzvrati na krajnje simpatičan način - tako što će preći sto kilometara ne bi li uručila poklon njegovoj maloj sestri - ljubavne ptice.
Ali, neke ptice vode ljubav, neke rat...
Specijalni efekti nisu izdržali test vremena, ali film jeste, pre svega zbog interesantnog scenarija. Ptice... ptice su potpuno nebitne. One su tu tek da dođu do izražaja one druge dve, koje idu putem ljubavi. Jedne, u pozlaćenom kavezu svog oca i druge, nad kojom se nadvila majka iz straha da ne ostane zauvek sama (Hičkok razvija odnos iz Psiha kroz likove advokata Miča i njegove majke).
Tipi je fantastična. Ostatak ekipe... nja. Hičkok je najbolji, kao i uvek, u propratnim scenama, kao na primer - razgovoru između Miča i gospođice Danijels povodom ljubavnih ptica:
- Ne bih želeo da budu suviše demonstrativne. Više prijateljski nastrojene.
- Razumljivo.
- Kako znate kad im je sezona parenja?
- Imaju usamljeni pogled.

I naravno, saspens. Hičkok majstorski gradi napetost i to ovde demonstrira kroz dve scene - u trenutku kada Tipi Hedren pali cigaretu dok se iza nje prestrojava jato vrana, a iz učionice dopire horsko pevanje dečurlije.
I u poslednjoj, prolasku porodice kroz nepomična jata i jata ispred kuće.
Horor? Za nečije mame. Ali, tako bih se i ja mogao kvalifikovati.
Miloš Živanović