režija: Elija Kazan

"Kakav je to svetac koji se krije u crkvi?"
Učinite sebi uslugu i odgledajte jedan od najboljih filmova svih vremena, a tekst o njemu nemojte ni čitati.
Elija Kazan je režirao Na dokovima Njujorka kao neku vrstu svoje lične odbrane zato što je za vreme "lova na veštice" otkucavao kolege koje su bili simpatizeri komunističke partije. O lovu na veštice, pa i o samom slučaju Kazan sam pisao. I nazvao mrtvog čoveka đubretom. I ponoviću to. Ali iz tog đubreta nečije duše je bizarno, niklo "cveće zla". Elija Kazan je čovek koji je uz ovaj režirao filmove tipa Tramvaj zvani želja '51, Lice u gomili '57, Sjaj u travi '60. Konkretno, bio je i ostao A klasa. Drkoš. Elem, na stranu angažovanje fascinantnog dvojca iz Tramvaja zvanog želja, Brando-Malden (da, onaj isti koji je insistirao da se u četiri filma gde je igrao jedan lik zove po njegovom originalnom imenu Mladen Sokolović), na stranu i što pola ekipe ima veze sa Njujorkom - ipak, film se zove... Ono što bode oči je brojka Jevreja i tastera u radu na ovom filmu. Optužite me nepravedno za širenje verske mržnje pre nego što završim tekst koji sam vam i rekao da ne čitate (čuj, rekao... naredio!), ali bode oči. Bode oči jer je ovo izuzetan film, a izuzetni filmovi retko razvaljuju u večeri dodele Oskara. Simptomatično je i razvija paranoju. Ja znam dobro da Jevreji drže oko vrata kesicu sa jevrejskim blagom. Gledao sam Saut Park. Ne može me niko ubediti u drugačije. Leonard Bernštajn (da je Švabo bio bi švajn-svinja kao fudbaler Švajnštajger, ali ne, on je Židov i kao Židov zove se štajn. Povlašćene cicije. I film je jedan od omiljenih u Vatikanu. Kao da mi ne znamo di su išli "pacovski kanali" i što Jevrej mrzi Srbina. Jer smo mi, Srbi, krivi za genocid u drugom svetskom ratu.) kompozitor (ah, da, nastavlja se rečenica) je napisao samo ovu originalnu muziku za film. I baš ta muzika je odlična. Produkcija velikog Sema Spigela (ima iste inicijale kao SS Elitni odredi, odnosno kao Stiven Spilberg. Sve kockice se slažu). Scenario, e sad dolazimo do šaljive tačke. Bio sam mrtav ozbiljan u prethodnim rečenicama. Mrtav sam odavno, moje sluge na zemlji pišu ovo dok im diktiram sa neba. Artur Miler je napisao prvu ruku, ali pošto ga je Kazan otkucao došao je drugi scenarista da kuca.
Film je priča o mladom bivšem bokseru Teriju koji čini krupne usluge lučkom mafijašu i zauzvrat dobija koji dolar za pivo, ili posao na par dana. Problemi sa kojima se suočava unutar sebe su smrt momka koji je hteo da propeva ("ali nije umeo da leti") kojoj je i sam doprineo, neinteligencija, preduga povezanost sa talogom (stariji, inteligentniji brat je takođe deo "organizacije"), savest i ono što tu savest podstiče da proradi-namešteni meč iz prošlosti. Kada se u priču upletu i emocije prema sestri preminulog i sveštenik koji je shvatio da je vera u Boga zapravo vera u ljude i briga za njih, Teri počinje da se sprema za meč života.
Toliko toga se nije promenilo... Brutalni šef mafije koji po svojim rečima ima "dušu meku kao pamuk", podmićivanje i uzimanje zajmova od mafije ne bi li se radilo...
Duša filma su Brando, scenario i muzička tema. Kazan je napravio klasik za sva vremena, ali to je to. Bio đubre, osto đubre.
Što bi pitala nesrećna Nataša Miljković (ne ono morbidno upućeno detetu "a je l' tebi žao što ti je tata umro?") "a ključna reč je? Samo brzo, brzo. Svako ima po deset sekundi." (Ili minut. Ili nebitno.)
Napravio ljigavac film sebe da odbrani i rečenica koja se provuče u najupečatljivijem trenutku filma bude:
-Nije to bio on, Čarli (Elija). To si bio ti.

(Terijev brat Čarli ima nadimak Džentlmen. Kazanov popularni film iz 1947. nosi naziv Džentlmenski sporazum. Koinscidencija? Ma, znao je Artur Miler s kakvom larvom ima posla.)
Nekad je prokleto gadno kad čovek mora da uradi časnu stvar i okrene dosta ljudi koje zna protiv sebe. Cinkarenje lika koji u filmu tumači Brando je jedno, a nešto sasvim drugo upropastiti karijere i živote ljudima zbog njihovog političkog stava. Hod Terija Maloja je hod čoveka. Za to je potrebna kičma.
Miloš Živanović