režija, scenario, epizodna uloga, tekstovi i muzika pesama : Rob Rajner
Da mejnstrim publika nije zdušno prihvatila splačinu Kad je Hari sreo orgazam Meg Rajan, Rob Rajner bi se verovatno trgao na vreme, ne bi sebe preozbiljno shvatio i nastavio da snima gotivne filmove. A do tog nesrećnog trenutka njegova filmografija je bila više nego interesantna (na stranu to što čovek baš i ne zna da režira) :
1985. The Sure Thing (odlična romantična komedija)
1986. Stand by me (jedna od boljih ekranizacija dela Stivena Kinga, sve sa fenomenalnim Riverom Finiksom)
1987. The Princess Bride (dobar film za decu, kvalitetno ipak ne kao Družina čudovišta iz iste godine) i pre svega toga kultna i jedna od najboljih komedija svih vremena, ostvarenje iz naslova.
This is Spinal Tap pripada podžanru podžanra. U pitanju je parodija, tačnije "mokumentarac" (pravljenje tobožnjeg dokumentarca).
Na meti ismevanja su... e, ovo se nekima neće svideti... loši muzičari. Interesantno je da je film popularniji od svih tih zlosrećnih bendova koji su vršili genocid nad sluhom generacija. Rajner i ekipa (tri glavna člana "benda" su i saradnici na scenariju i pesmama) se nisu štedeli u portretisanju loših kopija osrednjih grupa koje su hvatali na šminku, scenski nastup i cimbuljanje gitare (Kiss, Van Halen, etc). Da, od starta prikaza ture po Americi engleskog kvazi benda povodom dvadesetogodišnjice rada suočeni smo sa svim onim unošenjima ružnih faca u kameru, idiotskim "zastrašujućim" đavolovim glavama, bekeljenjem, vrtenjem glavom u "ritmu muzike za ples", najavama usred pesme "We are Spinal Tap from the UK, you must be the USA" (ha-ha-ha! Ovo se smeje Alf, vanzemaljac sa Melmaka, ne ja), klavijature u metalu (obožavam klavijature u metalu, a vi? I jabuke u šlaf-roku)...
Dva ključna šrafa u mašineriji koja se nezdravo trese od jačine zvuka, Dejvid i Najdžel (Najdžel se loži na Dejvida) nas uvode u priču o postanku ove anus kreacije. Naime, grupa se prvobitno zvala Originali, ali su zbog druge grupe istog imena postali Novi originali. Svi ti intervjui su propraćeni sa retardiranim pesmama iz svih mogućih žanrova kojih su se junoše prihvatili. A te pesme... pa, bolje su od većine trenutno aktuelnih, što ih naravno ne čini dobrima, već dobrom sprdnjom. Upoznajemo se i sa sudbinom bubnjara benda. Prvi je stradao u zataškanoj nesreći u bašti (- Vlasti su rekle "bolje da se to ne dira i ostane tako"), drugi se ugušio u tuđoj "pegli" (-Ne mogu sa sigurnošću da potvrde čija je "pegla" to bila), treći doživeo spontano sagorevanje na sceni.
Kako tura "napreduje" tako i debilnost nastupa. Članovi benda mešaju guzama dok izvode pesmu "Big bottom drive me out of my mind how could I leave this behind" sve sa vokalom koji naglašava stih "you know what I mean" i muzikom koja pokušava da deluje ozbiljno. Basistu čekićem izvlače iz ljušture na sceni... Gitarista voli da ubacuje solaže iz "klasične" muzike (u gimnaziji su pokušavali da nam uvale slične kasete)... Ubeđeni da će im omot izvući ploču članovi grupe će doživeti neprijatno iznenađenje - umesto gole nauljene žene na sve četiri sa psećom ogrlicom oko vrata, kojoj muškarac gura kožnu rukavicu u lice, Smell the Glove se pojavljuje u potpuno crnom izdanju (omot Metalikinog Crnog albuma je inspirisan opisanim). Nervoza se uvlači u ekipu. Sve počinje da iritira... čak i dimenzije keteringa. Bubnjar se nada postotku logičke verovatnoće da će prevariti "neugodnu" tradiciju i ostati živ... I sve se nekako taljiga dok se plava verzija Joko Ono ne pojavi. Žene... Prvo su nam ukrale rebro, onda nam podmetnule jabuku, sad prete da nam razore i Spinal Tap! Da li će momci ostaviti sve po strani i posvetiti se onom u čemu su najbolji - svojoj Milić Vukašinović viziji umetnosti? Nadam se da da.
I da, da, glumci su Amerikanci, da vas ne zavara akcenat. I zapamtite... uspeh vašeg benda zavisi od jedne tajne... Dok svi bendovi pojačavaju do 10, vi nabavite zvučnike sa ugraviranim brojem 11 (?!).
1985. The Sure Thing (odlična romantična komedija)
1986. Stand by me (jedna od boljih ekranizacija dela Stivena Kinga, sve sa fenomenalnim Riverom Finiksom)
1987. The Princess Bride (dobar film za decu, kvalitetno ipak ne kao Družina čudovišta iz iste godine) i pre svega toga kultna i jedna od najboljih komedija svih vremena, ostvarenje iz naslova.
This is Spinal Tap pripada podžanru podžanra. U pitanju je parodija, tačnije "mokumentarac" (pravljenje tobožnjeg dokumentarca).
Na meti ismevanja su... e, ovo se nekima neće svideti... loši muzičari. Interesantno je da je film popularniji od svih tih zlosrećnih bendova koji su vršili genocid nad sluhom generacija. Rajner i ekipa (tri glavna člana "benda" su i saradnici na scenariju i pesmama) se nisu štedeli u portretisanju loših kopija osrednjih grupa koje su hvatali na šminku, scenski nastup i cimbuljanje gitare (Kiss, Van Halen, etc). Da, od starta prikaza ture po Americi engleskog kvazi benda povodom dvadesetogodišnjice rada suočeni smo sa svim onim unošenjima ružnih faca u kameru, idiotskim "zastrašujućim" đavolovim glavama, bekeljenjem, vrtenjem glavom u "ritmu muzike za ples", najavama usred pesme "We are Spinal Tap from the UK, you must be the USA" (ha-ha-ha! Ovo se smeje Alf, vanzemaljac sa Melmaka, ne ja), klavijature u metalu (obožavam klavijature u metalu, a vi? I jabuke u šlaf-roku)...
Dva ključna šrafa u mašineriji koja se nezdravo trese od jačine zvuka, Dejvid i Najdžel (Najdžel se loži na Dejvida) nas uvode u priču o postanku ove anus kreacije. Naime, grupa se prvobitno zvala Originali, ali su zbog druge grupe istog imena postali Novi originali. Svi ti intervjui su propraćeni sa retardiranim pesmama iz svih mogućih žanrova kojih su se junoše prihvatili. A te pesme... pa, bolje su od većine trenutno aktuelnih, što ih naravno ne čini dobrima, već dobrom sprdnjom. Upoznajemo se i sa sudbinom bubnjara benda. Prvi je stradao u zataškanoj nesreći u bašti (- Vlasti su rekle "bolje da se to ne dira i ostane tako"), drugi se ugušio u tuđoj "pegli" (-Ne mogu sa sigurnošću da potvrde čija je "pegla" to bila), treći doživeo spontano sagorevanje na sceni.
Kako tura "napreduje" tako i debilnost nastupa. Članovi benda mešaju guzama dok izvode pesmu "Big bottom drive me out of my mind how could I leave this behind" sve sa vokalom koji naglašava stih "you know what I mean" i muzikom koja pokušava da deluje ozbiljno. Basistu čekićem izvlače iz ljušture na sceni... Gitarista voli da ubacuje solaže iz "klasične" muzike (u gimnaziji su pokušavali da nam uvale slične kasete)... Ubeđeni da će im omot izvući ploču članovi grupe će doživeti neprijatno iznenađenje - umesto gole nauljene žene na sve četiri sa psećom ogrlicom oko vrata, kojoj muškarac gura kožnu rukavicu u lice, Smell the Glove se pojavljuje u potpuno crnom izdanju (omot Metalikinog Crnog albuma je inspirisan opisanim). Nervoza se uvlači u ekipu. Sve počinje da iritira... čak i dimenzije keteringa. Bubnjar se nada postotku logičke verovatnoće da će prevariti "neugodnu" tradiciju i ostati živ... I sve se nekako taljiga dok se plava verzija Joko Ono ne pojavi. Žene... Prvo su nam ukrale rebro, onda nam podmetnule jabuku, sad prete da nam razore i Spinal Tap! Da li će momci ostaviti sve po strani i posvetiti se onom u čemu su najbolji - svojoj Milić Vukašinović viziji umetnosti? Nadam se da da.
I da, da, glumci su Amerikanci, da vas ne zavara akcenat. I zapamtite... uspeh vašeg benda zavisi od jedne tajne... Dok svi bendovi pojačavaju do 10, vi nabavite zvučnike sa ugraviranim brojem 11 (?!).
Miloš Živanović