režija i scenario : Stjuart Gordon
Snimanje filmova po delima velikana horora (King, Po, Šeli, Stoker) nikad nije bio problem što se tiče finansija. Problem je oduvek bio druge prirode - činjenica da su ti filmovi uglavnom vrednovani na osnovu toga koliko su se verno pridržavali književnog predloška. Neki autori su pribegli ekranizovanju suviše radikalnih pisaca za mejnstrim poimanje horora, pisaca kao što su Barker i Lavkraft. Na taj način, izbegnuto je i vrednovanje njihovih filmova od strane ljudi zalutalih u okvire žanra. Gospodari pakla tako imaju tvrđu fan bazu od Drakule, Frankenštajna, te "mora" ostvarenja rađenih po Kingovim delima. Slično je i sa Re-animatorom, klasikom osamdesetih i filmom koji je uz Henenloterove, O' Benonove, Džeksonove i Rejmijeve pravi pokazatelj kako treba raditi krvavi (gory) horor sa elementima komedije. Humor je uglavnom baziran na izvedbi Džefrija Kombsa. Zapravo, ništa ne bi ni bilo smešno da Kombs to nije planirao sa svojim reinterpretiranjem lika Entoni Perkinsa iz Psiha. Ostatak ekipe je izuzetno uverljiv. Brus Abot glumi plašljivog studenta medicine Kejna koji emotivno preživljava smrt svakog pacijenta i u srećnoj vezi je sa devojkom koju tumači Barbara Kramton.
Uticaji... pa, ima ih mnogo. Od francuskog pozorišta strave preko Frankenštajna, krvavih filmova Rodžera Kormana i Heršel Gordon Luisa do Šermanovog ostvarenja Mrtvi i zakopani '81, Fulčijevog The Beyond '81, uspeha koji je Rejmi postigao sa Zlim mrtvacima '82, te i Hičkoka, kroz prateće elemente radnje. Dakle, kao i većina ostvarenja kojima je bio inspirisan, Re-animator potpada pod niskobudžetnu produkciju koja manjak love nadoknađuje veštom upotrebom šminke, te entuzijazmom celokupne ekipe uključene u stvaranje ovog remek-dela. Sve je šminka. I to dobra. I upotreba teme iz Psiha za razvijanje muzičke teme, kao i gluma aktera. Međutim, kada celuloidna traka počne da krvari iznenadićete se na šta su sve spremni Gordon i Juzna (producent, kasnije i režiser solidnih nastavaka). Iako prikazivan u poslednjih desetak godina na malim ekranima (Yu-info i Art) i iako jedan od najpoznatijih kultnih filmova, te i na svakoj iole ozbiljnoj listi najboljih horora svih vremena, neverovatno je koliko je malo ljudi u Srbiji uopšte pogledalo ovaj film. Rekao sam neverovatno? Ah, da, rekao sam Srbija.
Gordon se nakon Re-animatora uglavnom uspešno borio sa svojom željom da snima (From Beyond '86, Dolls '87, The Pit and the Pendulum '91). Nakon toga, nastavio je da snima filmove, ali, ili po svaku cenu ( Tvrđava '93), ili manje uspešno (Dagon '01). Kombs se nikad nije izvukao iz kandži ovako dobre izvedbe (poput kletve Psiha za Perkinsa) tumačeći u nastavku karijere isključivo bizarne karaktere. Nemoguće je nabrojati sve te divne momente kojima zrači sa ekrana lik Herberta Vesta (Kombs).
Ovaj deo je za one koji vole da im se prepriča film ( "Samo za ludake" - Herman Hese - Igra staklenih perli) :
Nakon neuspelog oživljavanja svog mentora, Herbert Vest dolazi iz Ciriha u Ameriku sve sa dozama seruma. Na fakultetu upoznaje svog budućeg cimera Kejna (Abot), njegovu devojku (Krampton) - dekanovu ćerku, na koju je oko bacio i profesor fakulteta (Gejl), protivnik Vestovog pokojnog mentora. Dvojica kolega idu zajedno u "playing God" avanturu od prvobitnih eksperimenata sa mačkom preko oživljavanja ljudi, delova tela, pa sve do krvavog obračuna u mrtvačnici fakulteta (nazovimo to pravim imenom. Dobro, sad i ja preterujem. Da je pravo ime bilo bi fakultet mrtvačnica). Na kraju, ponuđen nam je i sam kraj, dakle, nemogućnost racionalnog prihvatanja smrti voljene osobe, te pokušaj njenog oživljavanja bez obzira na posledice koje će to proizvesti. Vest sa svojom ingenioznošću koja je prešla iza granice racionalnog, imputira se tragičnom smrću Kejnove devojke u um, odnosno zal-um za-lud istog. Iako je od početka igrao na kartu pridobijanja neiskvarenog cimera za svoje potrebe, Vest se ostvaruje u njemu, tek nakon što mu je najveći deo duše otišao za preminulom. Dakle, mnogo čupkanja delova tela i još ponešto. To ponešto se zove ljubav i uvek je jača od neminovnije smrti.
Miloš Živanović