Dve najveće zablude o Marku Nofleru su da je počeo da svira kao mator čovek i da je bio u slavnom, slavnom bendu Dire Straits.
U stvari, počeo je da svira kao klinac, mada je istina da je napravio prvi ozbiljan bend tek sa 27 godina. Istina je, doduše, da se taj bend zvao Dire Straits, mada je mogao opušteno da se zove i Mark Knopfler.
On sada ima „solo“ albuma isto koliko je imao sa „bendom“, mada razlike među njima u suštini nema. Još od prvog singla (i hita) Sultans of Swing 1978. pa do duplog albuma Privateering koji je izašao u septembru 2012. sve je to jedna kontinuirana priča o pojedincu i njegovoj kreativnosti i virtuoznosti.
Jednostavni solo u Redbud Tree to najbolje dokazuje. Ova pesma bi savršeno legla na drugu stranu ploče Brothers In Arms.
Haul Away, pesma koja je prva promovisana na koncertima, liči na brojne sa prethodnog albuma: Border Reiver muzički (samo u uvodu), a na So Far From the Clyde ili Piper to the End tematski. Garantujem da je trebalo da bude na Get Lucky, ali je ispala i završila u ovoj kolekciji, gde doduše bolje i leži jer je ovaj album širi i opušteniji u svakom smislu. Na Get Lucky albumu ova pesma bi usporavala tok i verovatno odbijala slušaoca. Ovde je nekako više na svom mestu. Još jedan dokaz da je gospodin Nofler nepogrešiv.
Don't Forget Your Hat i Hot or What beže od svake druge uloge osim da budu fine temice, podloge za džemovanje. Kao i uvek, autor uz sebe ima savršen prateći bend koji apsolutno odgovara senzibilitetu pesama koje piše.
Miss You Blues i Go Love su jednostavne ljubavne pesme i predstavljaju iznenađujuće veliko osveženje. Kao da niko nije primetio da Mark odavno već nije napravio prostu ljubavnu pesmicu o nedostajanju - i to u prvom licu, što je tek senzacionalno.
Corned Beef City, Yon Two Crows, Bluebird su, sa druge strane, o onima u ranim tridesetim koji su pritisnuti egzistencijalnim problemima i sredovečnom samopreispitivanju.
Usna harmonika u Got To Have Something I I Used To Could je preko potreban dodatak po kome se pesme sa novog albuma mogu iz prve distancirati od starih. To je, ako je nekome uopšte potreban, dokaz da Privateering nije samo još jedan u nizu poduhvata. 63 godine čovek ima i uspeva da napravi Radio City Serenade, pesmu koja zvuči mladalački kao Kings of Convenience. Uspeo je da zadrži ono što je važno, možda i esencijalno za svakog ostarelog rokera - sećanje na to da je nekad i on bio u ranim dvadesetim zajedno sa svešću da je to bilo poodavno.
Jedino što ovom albumu možda nedostaje je neki trijumfalni završetak na kakve smo navikli na prethodnim albumima – trebalo mu je nešto kao In the Sky, Piper to the End, ili možda čak It Never Rains da bi zaokružio sav ovaj folk-etno-bluz-rok.
Sa druge strane, moguće je i da je autor toliko iskusan i upoznat sa navikama slušalaca da je to u stvari trik. Možda je stavio After the Beanstalk poslednju baš zato da bi smo rekli „Ček, ček… Šta reče?” i pustili ceo album koji traje sat i po ispočetka.
Svi oni koji su spremni to da urade, a da im ne bude dosadno ni naporno, srećni su zbog vesti da nam Mark Nofler i drugari dolaze u Beograd 30. aprila.
Nedeljko Dejović